Deponije spadaju u najveće zagađivače zemlje, vode i vazduha. Emituju velike količine ugljen-dioksida i metana a nesanitarne, divlje deponije prepuštene su nekontrolisanom procesu dezintegracije koji je veoma opasan.
Na deponijama koje sadrže različite vrste komunalnih otpada, dezintegracija u dubljim slojevima bez prisustva vazduha može dovesti do stvaranja zapaljive smeše gasova. Sastav ovih gasova je uglavnom metan, zajedno sa ugljen-dioksidom i azotom. U procesu poznatom kao anaerobna digestija, ovi gasovi, kada su nekontrolisani i neosmatrani, obično dovode do formiranja takozvanih “metanskih džepova”. Ovi metanski džepovi su ogromni podzemni rezervoari gasa, skloni spontanom sagorevanju ali i teškim eksplozijama. Danas na tržištu postoje razne vrste postrojenja i firmi koje razvijaju sisteme hvatanja i upotrebe ovih gasova. Postrojenja se često formiraju uz deponije u procesima zatvaranja ili sanacije kao i prelaska na druge sisteme upravljanja otpadom.
U nekontrolisanim uslovima, kakvi su u Dragasevcu, deponije su veoma opasne po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Metan koji se oslobađa usled raspadanja otpada je gas koji doprinosi efektu staklene bašte i na kraju utiče na klimatske promene. Zagađivači vazduha koji se otpuštaju sa deponije takođe mogu izazvati respiratorne probleme kod ljudi koji žive blizu deponije. Ako procedne vode iscure, što se Dragasevcu neizbežno dešava, one mogu dovesti toksine sa deponije u obližnje zalihe podzemnih voda. Procedna voda predstavlja veoma zagađenu tečnu mešavinu crne ili braon boje koja sadrži neorganska jedinjenja (metali, hloridi, sulfati, itd.), organsku materiju (kao što su aromatični ugljovodonici), ksenobiotike (npr. pesticidi) i mikroorganizme. Kompleksnim hemijskim reakcijama, infiltracijom atmosferske vode u telo deponije i vode sadržane u otpadu, nastaju procedne vode, koje zbog svog sastava kontaminiraju zemljište, površinske i podzemne vode. Kvalitet procednih voda deponija je veoma teško predvideti zbog složene dinamike procesa koji se odvijaju u telu deponije i uticaja velikog broja promenljivih faktora: sastav i dubina/visina otpada, dostupnost vlage i kiseonika… Tipičan sastav deponijske procedne vode je šarolik a identifikovane, registrovane toksične i opasne materije u procednim vodama jesu rastvorene organske materije, mikroorganizmi, aromatični ugljovodonici, ugljeni hidrati, fenoli, halogenovane komponente, nutrijenti, pesticidi, teški metali.
Nekontrolisana procedna voda lako dolazi u kontakt sa zemljištem, površinskom i podzemnom vodom, pri čemu degradira njihov kvalitet i negativno utiče na biodiverzitet. Najgori oblik zagađenja podzemnih voda pod uticajem deponije je direktni kontakt procedne vode sa podzemnom ili površinskom vodom. Na kraju te iste toksične supstance, preko vode i hrane, završe direktno u nama.
Neprijatan miris uglavnom potiče od organskih vrsta otpada a u nekontrolisanim uslovima, postoji opasnost od pojave raznih vrsta glodara. Gasovi kao što su metan i ugljen-dioksid, opasni su u smislu da nemaju nikakav miris kao ni boju, što znači da će pojedinac biti u većoj opasnosti usled izostanka blagovremene detekcije istih. U slučajevima gde se stambeni objekti nalaze u blizini deponije, spoljni vazduh može preneti otrovne gasove u domove pojedinaca kroz prozore, vrata, ventilacione sisteme, kao i kroz podrum. Vodonik sulfid i amonijak dve su glavne supstance koje uzrokuju snažan miris fermentisanog organskog otpada, a istraživanja pokazuju da je izloženost njima duže vreme povezana s glavoboljama, mučninom i kašljem te napadima astme, kao i s iritacijama nosa, očiju i grla.
Prema dostupnim informacijama, površina ilegalne deponije u Dragasevcu je pre godinu dana iznosila oko 10300m². Za njenu sanaciju postoji nekoliko načina ali je potrebna ozbiljna posvećenost nadležne lokalne službe. Sanaciju tzv metodom ex-situ, opština Vlasenica a i JKP verovatno ne bi bila u mogućnosti da izvedu, jer to podrazumeva prebacivanje otpada na sanitarnu lokalnu deponiju, što znači i određene troškove prevoza. In-situ metoda podrazumeva da se u blizini postojećeg odlagališta prvo projektuje, isplanira pa formira nova sanitarna ploha za prebacivanje i prihvatanje otpada. Tačnije, formiranje opštinske sanitarne deponije koja bi primila otpad sa postojeće ilegalne, i možda bila šansa da se stanje sa upravljanjem otpadom popravi u i končalnici promeni. Za ovakve projekte postoji pregršt mogućnosti da se uz razne vrste podrške, izvedu za dobrobit svih. Troškovi su neizbežni a sanacija je preko potrebna. Pitanje je volje da se uradi nešto korisno. Za svoju a ne za daleko razvijeniju zemlju kao što je Poljska. Ali to pitanje više niko i ne postavlja, jer se sve svede na prebacivanje loptice i sada već poznatu rečenicu : Kao da je neka vlast pre ove bila bolja.
Nije bila bolja, bar ne po pitanju deponije i odlaganja otpada. Ali to ne sme biti opravdanje da se sa ovom toksičnom praksom nastavi i da Vlaseničani i dalje tolerišu svakodnevno trovanje koje dolazi iz nesanitarne deponije Dragasevac.