Zašto se boriti protiv termičke prerade plastike u Vlasenici?

Niz je razloga zbog kojih smatramo da se treba boriti protiv postrojenja za hemijsko-termičku preradu otpadne plastike u Vlasenici, a u ovom tekstu bavimo se jednim od najvećih.

Planira se sistemsko rešavanje uvezenog a ne domaćeg otpada

Ideja uvoza otpada u zemlju koja se suočava sa nizom problema u upravljanju istim, ne može se opravdati niti jednim razumnim argumentom. Svima je poznato da se celi svet suočava sa velikim problemom u upravljanju plastičnim i ostalim vrstama otpada. Poreklo sirovine za planirano postrojenje u Vlasenici, vezuje se za Poljsku, koja i sama ima niz problema zbog uvoza otpada iz Velike Britanije.

U Velikoj Britaniji, poslednjih godina naglašava se važnost smanjivanja potrebe za postrojenjima gde se otpad termički tretira. Tvrde da je spaljivanje prepreka cirkularnoj ekonomiji i da je štetno za životnu sredinu mnogo više nego što se to prikazuje. Poslednjih godina aktivisti i veliki broj udruženja, ukazuju na emisiju stakleničkih gasova koji pogoršavaju klimatske promjene. Prema njihovim saznanjima, spalionice emituju toksine i zagađivače koji štete lokalnom kvalitetu zraka koje se ne mogu u potpunosti ukloniti jer iza svakog tog procesa ostaje pepeo i šljaka koja mora negde da se odloži. Emisije koje pominju uključuju dioksine i ultrafine čestice koje mogu biti štetne i za ljudsko zdravlje i za prirodno okruženje. U ovoj zemlji, prema pisanju tamošnjih medija, nema dovoljno praćenja rada ovih postrojenja kao ni dovoljno transparentnosti. Britanci tvrde da su ova postrojenja izuzetno loše komšije.

U Derbiju je jedan stanovnik izjavio:

Tamo gde smo, smrad je zaista jak i miriše na trulu hranu. Imamo i gomilu muva ovdje. Leto je bilo užasno, morali smo zatvoriti prozore po vrućem vremenu jer kada ih otvorimo, jednostavno je užasno.

Takođe je objavljeno da:

Loši mirisi iz kontroverznog postrojenja za preradu otpada Sinfin još uvijek muče stanovnike skoro godinu dana nakon što je smrad prvi put počeo. Prošlog avgusta, stanovnici i preduzeća u blizini fabrike žalili su se Agenciji za životnu sredinu na miris nalik kompostu ubrzo nakon što je otpad stigao radi puštanja u rad pre otvaranja. Rečeno im je da će miris nestati i da je to zbog otpada koji se skladišti na lokaciji pre testiranja. Ali miris je nastavio da muči stanovnike – posebno tokom toplijeg vremena – uprkos ranijim obećanjima operatera da neće biti mirisa izvan objekta.

Slična iskustva i vesti dolaze i iz Hrvatske gdje su fatalne greške bivšeg ministra i njegovog pogona za preradu otpadnog mulja, stanovnicima Belišća život učinile nesnosnim.

Neke druge zapadne zemlje, kao što je Austrija, svoj otpad u raznim vrstama spalionica,  pretvaraju u električnu i toplotnu energiju. Oni mogu da se pohvale decenijskim iskustvom i razvojem ovih postrojenja. Održavajući te sisteme skupim filterima, tvrde da sprečavaju prolaz dioksina i furana, koji su u ovim postrojenjima neizbežni. Gasovi koji se stvaraju sagorevanjem smeća, prolaze kroz elektro, vodene i filtere aktivnog uglja. Tako se kroz dimnjak ispušta samo vodena para. Nešto o čemu se može tu i tamo pročitati u spornoj Studiji uticaja na životnu sredinu objekta planiranog u Vlasenici, ali je ostao nerazjašnjen i nejasan celi proces pre ispuštanja vodene pare kao i njen sastav. Podsećamo još jednom da je nejasno čak i ima li dimnjaka, koji je u ovim postrojenjima veoma važan za funkcionisanje celog procesa.

Primera radi, u Beču aktivno rade tri spalionice od kojih jedna sagoreva opasni otpad. Od 2009.godine Austrija nema aktivnih deponija i navike njenih građana su prilagođene sistemu upravljanja otpadom od kog se sagorevanjem proizvodi energija. Pa su tako računi za odvoz smeća daleko veći stanovnicima koji svoj otpad ne razdvajaju i češće pune svoje kante, od onih koji vrše pravilnu selekciju. Na ta pravila ih država kroz marketing konstatno podseća i obučava, pa velika većina stanovništva uspešno učestvuje u procesu. Takođe, sav ostali otpad, kao što je građevinski, bela tehnika, gume i slično, moguće je odložiti samo na sabirna mesta gde svaka vrsta otpada ima svoj namenski kontejner. A mnogo otpada se u specijalnim radionicama popravi, reciklira i daje mu se nova namena.  Te stvari posle ljudi kupuju i koriste čime im se daje novi život. U Austriji postoji čitav sistem koji upravlja otpadom u raznim fazama i on funkcioniše veoma dobro.

Sabirno mesto Mistplatz, Beč

Da su naše vlasti ozbiljne u svojim dobrim namerama,  odavno bi radili na tome da zatvaramo sopstvene deponije i edukujemo stanovništvo o važnosti upravljanja otpadom. Za to je potrebno mnogo vremena, rada i truda. Umesto toga, mi imamo zakon koji dozvoljava ,,uvoz neopasnog otpada radi tretmana“. Time je država stavila svoje građane u nezavidan položaj, na milost i nemilost investitorima.

Ilegalna deponija Dragasevac, Vlasenica

Ostaje da nagađamo zašto jedni tvrde da je spaljivanje bezopasno a drugi da je štetno. Jedno je sigurno. Spalionice kao vid upravljanja domaćim otpadom, uz velika ulaganja, edukaciju, istoriju razvoja postrojenja dugu nekoliko decenija, u nekim zemljama predstavljaju spas od spostvenog smeća. Druge zemlje još uvek razvijaju svoj način upravljanja otpadom, bilo da ga izvoze u druge siromašnije zemlje ili forsiraju razradu cirkularne ekonomije i reciklaže. Mi na tom polju ne radimo skoro pa ništa. Većina deponija nam spada u red ilegalnih i nesanitarnih. Otpad tako gomilamo na polja gde on gori, raznosi se, oslobađa toksične čestice i dospeva ponovo u našu vodu, zemlju i hranu. Zbog toga a i zato što smo predaleko od bilo kakvih uspešnih postrojenja za termički tretman otpada, ne smemo dozvoliti uvoz i preradu plastičnog otpada u Vlasenici. Dodatni razlog je i taj što celi ovaj projekat nije dovoljno razrađen ni transparentan. Nebriga vlasti i nas samih za sopstveni otpad, konačni je pečat za veliko NE uvozu i hemijsko-termičkoj preradi plastike u Vlasenici.

Izvor  : www.derbytelegraph.co.uk